Eksperimentalni roman “Kako biti oboje” Ali Smit: Jedinstvena priča o polovima i vezi između života i smrti

Eksperimentalni romani su oduvek bili dosta cenjeni. Kao što i sam naziv žanra kaže, eksperimentalni romani predstavljaju izlazak iz zone komfora pisca, jedan eksperiment, i njiihov pokušaj da napišu nešto što prelazi klasičnu formu i klasični stil, te su upravo zbog toga izuzetno teški za razumevanje i čitanje. Neki od eksperimentalnih romana sadrže skroz prazne ili skroz crne stranice (kao što je na primer klasik Tristram Šendi u kome te dve stranice predstavljaju rođenje i smrt), drugi su napisani u svega nekoliko kilometarskih rečenica, dok su neki, kao što je slučaj sa nagrađenom knjigom Linkoln u Bardu, napisana u formi stihova ili citata istorijskih likova. Roman Kako biti oboje najpoznatije savremene škotske spisateljice Ali Smit malo je drugačiji eksperimentalni roman, ali opet zahteva veliku koncentraciju, i zbog toga se neće dopasti svima. Mnogi ga neće razumeti, i to sa potpunim pravom, jer je ući u svet ovog romana malo teži zadatak. Međutim, ako mu poklonite tu dozu koncentracije koju zahteva, čeka vas sjajna priča o polovima, o smrti i o životu.

Kako biti oboje je roman koji se sastoji od dva narativa istog broja strana – svaki broji po, otprilike, 140. Interesantna činjenica jeste da se ta dva narativa od Frančeska i od Džordž) mogu čitati bilo kojim redom, i od toga zavisi kako ćete doživeti ovaj roman. Čak su štampana i dva izdanja ovog romana – ona izdanja sa Frančeskovim narativom na početku romana, i druga izdanja koja kreću sa pričom od Džordž.

Frančesko del Kosa je malo poznati italijanski slikar i umetnik, koji je živeo i radio u XV veku. O njegovom životu se ne zna mnogo, iako je tvorac poznatih freski koje se i dan danas nalaze u Ferari. Ali Smit nam, u njegovom narativu, daje uvid u to kako je tekao njegov život, kako je postao slikar i umetnik i opisuje proces oslikavanja ovih freski. Ipak, saznajemo da Frančesko nije rođen kao muškarac – on je rođen kao devojčica, koja je u kasnijim tinejdžerskim godinama preuzela muško ime i počela da se oblači kao muškarac kako bi uspela da podigne cenu svojih usluga. Kroz njegovu priču nećemo samo saznati više o njegovom (fiktivnom) životu, već će nam Smitova pokušati objasniti koliko polovi mogu da osciliraju, kako je granica između muškog i ženskog dosta tanka, i vrlo često dosta bleda. Frančeskov narativ je izuzetno teško ispratiti, i potrebno je dosta vremena (bar nekih dvadesetak ili tridesetak stranica) kako bi se ušlo u njegov stil. Razlog zbog kog je Frančeskov narativ težak jeste taj što Ali Smit koristi tok misli kako bi ispričala njegovu priču. Dakle, mi pratimo misli Frančeska dela Kose koje nas vode malo u prošlost, malo u sadašnjost, a malo i u budućnost, u scenama koje će služiti kao nit između ova dva dela romana. On će predvideti, odnosno imati viziju dve žene koje posmatraju njegove freske dok u rukama drže neku čudnu tablu. Ovo je ujedno i deo romana koji je izuzetno liričan i napisan prelepim rečenicama, a mnoge misle ćete podvući i zapamtiti.

Upravo su te dve žene u centru drugog narativa. U pitanju je narativ od Džordž, devojke sa muškim imenom. Kao i Frančesko, i Džordž isto oscilira između žene i muškarca u neku ruku. Džordž je izgubila majku, i zbog toga odlazi na seanse kod školskog psihologa. Ona se priseća momenata sa majkom, i seća se putovanja u Feraru kada su zajedno gledale freske malo poznatog slikara Frančeska dela Kose. Džordžin deo je malo prizemniji u odnosu na Frančeskov – nije napisan komplikovanim tokom misli, ali je opet potrebno malo vremena kako bi ušli u tempo.

Može se reći da ova dva narativa zajedno predstavljaju oči i kamere, a sa takvim ilustracijama i počinju ova dva dela. Frančeskov na početku ima ilustraciju očiju, dok Džoržin deo ima ilustraciju kamere. Odnosno, ova dva dela predstavljaju oči pomoću kojih se posmatralo i gledalo u Frančeskovo doba, i oči pomoću kojih posmatramo stvari danas – preko kamere. Tako se isto i umetnost posmatra. Čitajući Frančeskov i Džordin deo spazićete mnoge sličnosti ali i dijametralne suprotnosti, i shvatićete da ova dva dela predstavljaju odraz u ogledalu jedan drugog. Prosto je neverovatna ideja kojom se Ali Smit ovde poslužila i ono što je stvorila.

Glave teme ovog romana jesu polovi, i kao što sam rekao, ta linija koja razdvaja dva pola koja je vrlo često dosta bleda. Šta je muško, šta je žensko? Da li to uopšte postoji ili je moguće sadržati u sebi neke karakteristike od oba? Osim toga, jedna od bitnijih tema jesu život i smrt. Kako biti oboje je o smrti i o životu, o tome kako smrt ne postoji ako postoji umetnost, a da bi se umetnost stvorila, potreban je život. Da bi se naslikalo nešto, pa makar i mrtvo, potrebno je uneti život u sliku i u boje.

Ove dve priče i sve teme koje se u njima prepliću, prepliću se kao dve lijane – svaka stoji za sebe, ali opet zajedno stvaraju nešto potpuno drugačije i genijalno. Takođe, redosled čitanja ove dve priče će dosta uticati na to kako ćete roman doživeti. Ukoliko čitate Frančeskov deo prvi, onda ćete priču posmatrati kroz Frančeskove oči i onda videti kako drugi doživljavaju njegov rad. Ukoliko, pak, pročitate Džordžin deo prvi, pomislićete da je Frančeskov deo izmišljen od strane Džordž i njene prijateljice H, što opet, nije loše – samo drugačije.

Ovo je sjajan roman, ukoliko mu date šansu i zaista mu se maksimalno posvetite. Sa druge strane, ukoliko niste ljubitelji eksperimentalnih romana (što je prilično razumljivo), možda ipak nije za vas. Ali ako ste za jednu nezaboravnu priču o tome šta znači pol, kako nas on ograničava; o životu i smrti i kako se oni prepliću. Od mene, sve preporuke za Kako biti oboje kao izuzetno kvalitetno i ozbiljno štivo. Imajte samo u vidu da je srpsko izdanje ovog romana rasprodato, te da se ne može naći u knjižarama.

Comments are closed.