En Bojer, “Ne umirem” // Karcinom dojke: O čemu se sve ne govori glasno

Godišnje više desetina hiljada ljudi, i muškaraca i žena (premda je broj žena znatno veći) umre od karcinoma dojke. Nažalost, o ovoj bolesti često čujemo, i to ne u lepom svetlu. Ono što književnost dobro radi u poslednjih nekoliko godina, ili se bar trudi da uradi, jeste da diže svest o ovoj bolesti, terajući ljude širom sveta da pročitaju svedočanstva preživelih i tako učine bar ono što je u njihovoj moći da stanu na put ovoj pošasti. Jedna od takvih knjiga koja je bila čitana u Srbiji pretprošle i prošle godine je Kintsugi tijela Senke Marić, ali sada se na srpskom jeziku može pronaći i knjiga Ne umirem, američke spisateljice i pesnikinje En Bojer, koja je preživela upravo karcinom dojke. Ne umirem je 2020. godine dobila Pulicerovu nagradu za najbolju knjigu iz žanra publicistike, i to sa dobrim razlogom.

En Bojer je karcinom dojke dijagnistifikovan nekoliko dana nakon njenog 41. rođendana. Na samom početku bolesti, En je verovala da karcinom dojke nije toliko strašan kao što je bio nekada, da postoje lekovi koji mogu svima pomoći, i da je će to biti bolesti koja će samo da stavi njen život na pauzu na kratko, te da će se kasnije vratiti sopstvenom životu kao da ga nikada nije bilo. Ono što ona piše u Ne umirem, potpuno je drugačije. Ne umirem je filozofska publicistika o ovoj bolesti, ali ne samo o tome kako se ona može izlečiti, niti je psihološki vodič za ljude koji prolaze kroz lečenje. En Bojer je zauzela jedan potpuno drugačiji stav, te je, iz sopstvenog iskustva, istražila karcinom dojke u drugačijem svetlu. Šta je ono što se obolelima od raka dojke konstantno govori, i koliko to ima ili nema smisla? Osim ovoga, En Bojer veliki akcenat stavlja na pitanje ko zapravo profitira od ove bolesti i na koje načine, kao i to kako je ona vezana za rasizam, ko statistički najčešće umire od ove bolesti i zašto, i kakvu stigmu nose ljudi koji su se susreli sa njom.

Od ljudi koji boluju od raka dojke očekuje se da budu isti kao pre, ali i bolji i jači i da im se u isto vreme stanje potrebno pogoršava. Očekuje se da svoju nesreću zadržimo za sebe, ali da svoju hrabrost poklanjamo svima. Očekuje se da, kao što svako može videti na video-klipovima sa Jutjuba, otplešemo ka svojim mastektomijama, ili da, kao u seriji Seks i grad, ustanemo sa Samantom u svečanoj sali i izbacimo perike dok žene okupljene na banketu oduševljeno aplaudiraju.

Ono što Bojerova u procesu lečenja otkriva, nešto je što ne znaju mnogi a opet izuzetno bitno za sve nas. Bojerova otkriva da medicina nije znatno uznapredovala kada je reč o ovom karcinomu, te da pacijentkinje mahom dobijaju lek pod imenom Adrijamicin, koji je takođe poznat kao Crveni Đavo zbog toga što može loše da utiče na telo, da uništi linoleum na podu bolnice, da ostavi posledice na mozgu. Upravo su posledice ovog leka te da kosa opada, i da nokti bolno otpadaju sa ruku. Bojer je amerikanka, te ona o ovoj bolesti piše i sa perspektive nekog ko živi, radi i plaća poreze u Americi. Jedna hemioterapija košta više nego njena cela mesečna plata – ona piše o tome koliko zapravo ima sreće da ima zdravstveno osiguranje jer u suprotnom, ne bi mogla da plati lečenje. Čak i sa tim zdravstvenim osiguranjem, ona nakon terapije, u bolovima i zavojima, mora da izađe iz bolnice jer je noćenje u bolnici u Americi izuzetno skupo. Ovde se nadovezuje na rasizam; po njenim statistikama iz knjige, najčešće od karcinoma dojke umiru crnkinje, pa devojke koje nisu u bračnom odnosu, a na vrhu liste su upravo singl mlade crnkinje koje nisu u situaciji da plate svoje lečenje, a nemaju zdravstveno osiguranje iz različitih razloga. Ovo pitanje će Bojerovu dalje da baci u razmišljanje i istraživanje ko može da profitira iz ove situacije i na koji način to radi.

Osoba koja se žali na bilo koji aspekt lečenja raka dojke u javnosti će često nadglasati hor ljudi, od kojih mnogi nikad nisu imali rak. Optuživaće je da je nezahvalna, govoriti da je imala sreće, upozoravati da bi je loš stav mogao ubiti, podsećaće je da je mogla biti mrtva. Ako je osoba obolela od raka dojke nesrećna, i potom umre, gotovo je zagarantovano da će neko reći da se sama ubila donevši neku pogrešnu odluku. Kao i svakom drugom obolelom od raka, rečeno mi je da budem zahvalna – na tome što imam pristup lečenju, što imam smislen posao, što imam prijatelje, što sam, dosad, preživela – jer će to olakšati moj oporavak, i ja zaista jesam zahvalna. Valjda.

Bojerova piše o ljudima koji lažu da imaju rak, o kompanijama koje pokušavaju da na bilo koji način izvuku maksimalno iz ove bolesti, kako sa marketinške strane tako i finansijski. Piše o užasnom bolu koji je preživela u toku lečenja, o tome kako visina prihoda igra ogromnu ulogu. Teško je napisati prikaz za ovu knjigu, jer ona nije lepa. Ona je jedna ozbiljna i značajna publicistika, kako za ženski, tako i za muški pol, jer kancer ne bira. Pročitajte Ne umirem, bitno je. A posebne pohvale upućujem prevoditeljki Tanji Brkljač koja je uradila odličan posao.

Ne razmišljam o ostalim delovima svog tela, o tome šta oni još uvek mogu, jer onaj jedan deo koji boli čini da drugi izblede iz svesti.

Comments are closed.