Marike Lukas Rejnefeld, “Teskoba večeri” // Roman koji stvara sivi oblak iznad čitaoca

Svako od nas čita knjige iz različitih razloga. Neko ih čita kako bi otputovao na neko daleko mesto, drugi da bi osetili napetost trilera na kratko, treći, pak, da bi se nasmejali. Ali postoje oni koji vole da čitaju da bi tugovali, jer su tužne priče ispričane u knjigama mnogo snažne. Jedan takav roman je svakako Teskoba večeri, ali i ne možemo očekivati ništa drugo od romana koji u naslovu ima reč teskoba, zar ne? Roman je postao svetski hit od momenta kada je izdat na engleskom jeziku, a odnela je i nagradu Internacionalni Buker. O čemu je zapravo Teskoba večeri i zašto je prava reč za nju baš – teskobna?

Teskoba večeri je roman koji je napisao/la Marike Lukas Rejnefeld, rođen/a 1991. godine. Ono što je posebno interesantno kod Marike/a je činjenica da se identifikuje i kao muškarac i kao žena, te za sebe koristi rodno neutralnu zamenicu. Teskoba večeri mu/joj je debitantski roman, i kao takav je pokupio uglavnom sve pozitivne kritike, što znači da od Marike/a možemo da očekujemo baš velike stvari u budućnosti, posebno imajući u vidu da ima samo 30 godina a da već u biografiji ima veliku književnu nagradu koji mu/joj je ovaj roman doneo.

Priča prati porodicu Milder – odnosno roditelje i četvoro dece koji žive na jednoj farmi u ruralnom delu Holandije. Njihov život je običan život ruralnih Holanđana – imaju farmu krava na kojoj rade svaki dan. Vrlo su religiozni, što je zapravo jedna od tema u samom romanu. Roditelji vaspitavaju decu na vrlo religiozan način gde se molitva pre obroka podrazumeva, i gde je sve što je telesno loše, uključujući i seksualne odnose. Jednog dana, najstariji sin porodice Milder, Matis, odlazi malo dalje od kuće kako bi se klizao na zaleđenom jezeru, ali se nikad ne vraća. Nakon saznanja da je Matis preminuo tako što je propao u jezero, porodica kreće da tone a da mi kao čitaoci ne vidimo izlaz iz njihove tuge. Priprovedač nam je desetogodišnja Jas, devojčica koja sebi pokušava da objasni ne samo smrt svog brata koju je u jednom trenutku i poželela samo da bi Bog ostavio njenog zeca na miru, već i sebi šta to znači gubitak i kako bi se prema njemu trebalo odnositi. Njeni roditelji od trenutka Matisove smrti ne komuniciraju jedno sa drugim, niti sa decom osim ukoliko to nije preko potrebno; sestra Hana počinje da seksualno eksperimentiše sa samo 7 godina (gurajući jezik u sestrina usta), Jasin stariji brat Obe počinje da lupa glavom o uzglavlje kreveta iz čista mira i da maltretira životinje.

A Jas? Jas ne skida svoju crvenu jaknu koja već počinje i da se oseća, iz straha da je smrt ne nađe i ne dođe i po nju. Sama jakna je veliki simbol u ovom romanu; reč jas na holandskom znači jakna a našoj protagonistkinji ona služi kao zaštita od okrutnog sveta u kom živi. Okrutnost ruralne Holandije je samo dodatna stvar koja će da formira desetogodišnju Jas – ubrzo nakon Matisove smrti pojaviće se pošast koja će polako da im oduzima krave jednu po jednu. Devojčici tuga izaziva i opstipaciju, čime Marike pokušava da pokaže da će nas tuga kad-tad uhvatiti pod svoje. Ukoliko je ne ispoljimo rečima, odraziće se na naše telo. Jas u svojim džepovima drži dve žabe krastače, verujući da će, dok ih ne natera da se pare, i njeni roditelji da nastave dalje sa svojim životom i da donekle sve bude kao pre. Dakle, u središtu romana je porodica u potpunom emotivnom rasulu, i na svoj način se nosi sa bolom koji je donela Matisova smrt. Svako od članova porodice pati za sebe, a ne kao celina, i to je jedna od glavnih tema u ovom romanu – različiti načini na koje ljudi tuguju, kao i to koliko je podrška bitna. Ono što takođe može da se posmatra kao simbol romana jesu fekalije – ne samo da kroz ceo roman možemo osetiti miris kravljih (a i ljudskih) fekalija, imaćemo prilike da pročitamo o njima i kroz Jasine oči u vezi sa njenim problemom opstipacije.

Niko ne zna moje srce. Skriveno je duboko iza jakne, kože i rebara. U majčinom stomaku je devet meseci bilo bitno, ali čim je izašlo iz stomaka, niko više ne obraća pažnju na to da li udara dovoljan broj puta na sat, niko se ne uplaši kad malo zastane ili počne tako brzo da lupa da u pitanju mora biti strah ili uzbuđenje.

Roman kao takav nema neki zaplet kome vidimo kraj – čitaoci prate život porodice Milder kroz Jasine oči nakon Matisove smrti, i od tog trenutka čitaocu se stvara sivi oblak iznad glave kada god pročita neku stranu ove knjige. Ona nije tragična u smislu nasilja ili krvi, ali je knjiga koja je baš teskobna, teška i konstantno tužna – nekad nije potrebno čitati o tragičnim dešavanjima kako bi osetili tugu, a Marike je na neverovatan način opisuje. Činjenica da je dao/la najsnažniji glas upravo desetogodišnjoj devojčici samo doprinosi teskobi koju čitalac oseća.  Ovo je zapravo roman o tome koliko je tuga koju osetimo jaka čak i kad nije izgovorena, i kad patimo u tišini. Ovo je roman o tome kako nam telo samo po sebi može patiti. Nećete čuti plakanja i kukanja, samo ćete videti 5 članova porodice koji Matisovom gubitku pristupaju na svojstven način, onako kako to njima odgovara i kako oni osećaju da bi trebalo da pate. I u tome leži sva teskova ovog romana; njihova dela su posledice tuge koju osećaju, i to se oseti kroz sve stranice.

Iako tematski sjajna, i napisana prelepo (posebne pohvale s obzirom na to da je ovo Marikin/eov prvi roman), sa stilkse strane sam imao par primedbi, od kojih je najveća ta što sama naracija na momente deluje neubedljivo. Priču nam prepričava desetogodišnja Jas, ali njeni delovi nekad deluju kao da su prepričani od strane mlađeg deteta, a nekad kao da nam je narator odrasla osoba. Sa te strane je malo neubedljivo, ali opet ne toliko velika stvar da bi pokvarila bilo šta u romanu.

Ovo nije lep roman u pravom smislu te reči. Ali je dobar roman, a ako ga uporedimo sa drugim debitantskim romanima, možda i vrlo dobar. Marike je uradio/la neverovatan posao ne samo opisujući atmosferu u romanu i koristeći simbolizam da bi od Teskobe večeri napravio/la još bolje delo, već je i uradio/la to što je naumio/la – unet nam je neki težak osećaj u stomaku dok čitamo roman, dok u isto vreme ne želimo da ga ispustimo iz ruke. Ukoliko želite nešto pretužno i dirljivo, onda je Teskoba večeri roman za vas.

Comments are closed.