Megi O’ Farel, “Hamnet” // Priča o malo poznatoj Šekspirovoj porodici

Postoje dve vrste istorijskih romana – oni koji su bazirani na istinitim događajima, i oni koji su samo smešteni u određeni istorijski period, ali sa fiktivnim likovima i događajima. Roman Hamnet spada negde između, donekle kao i romani Trejsi Ševalije, ali i super romani poput Alijas Grejs Margeret Atvud i Pogrebni običaji Hane Kent. On je inspirisan pravim likovima i donekle istinitim događajima, ali je sama priča fikcija, odnosno, ovo je Megino viđenje kako je do zapleta priče moglo doći. Hamnet je prvi istorijski roman Megi O’ Farel, i takođe roman koji joj je doneo pregršt pozitivnih kritika i čak je i krunisan nagradom Women’s Prize za najbolji roman prethodne godine. Hamnet je takođe roman koji smo čitali u okviru desetog Bukmarkić&Žozefina književnom kluba. Ali o čemu je Hamnet, gde se razdvajaju istorija i fikcija i ko bi trebalo da ga pročita?

O Šekspiru znamo dosta, ali očigledno ne sve. Njegove drame smo čitali u školi, analizirali, o njegovom životu mogli dosta da čitamo, ali malo je poznato o njegovoj porodici. Poznato je da je imao suprugu En Hetavej, ali i o njoj ne znamo baš mnogo. Ono što je takođe mnogima nepoznato jeste to da je Šekspir imao troje dece, najstariju ćerku Suzanu i blizance Hamneta i Džudi. 1596. godine, jedanaestogodišnji Hamnet je preminuo, a razlog iza njegove smrti nije poznat. Nekoliko godina nakon Hamnetove smrti, Šekspir je napisao svoju, po nekima, najbolju tragediju – Hamlet. Upravo su razlog njegove smrti, kao i En Hatavej polazne tačke u ovom romanu, i glavne teme kojima se Hamnet bavi.

Hamnet je roman koji je podeljen u dva narativa. Prvi narativ je smešten u period kada Hamnet ima 11 godina, a kuga u Britaniji ruši sve pred sobom. Upoznajemo malog Hamneta koji shvata da nešto nije u redu sa njegovom sestrom Džudi, te se trudi da pronađe neku odraslu osobu u okolini koja bi mu mogla pomoći. Majka mu je u pčelinjaku, otac mu je u Londonu zbog posla, i čini se da nema nikoga ko bi mogao da mu pomogne da izleči Džudi. Drugi narativ je smešten nekoliko godina ranije, kada su se njegovi roditelji upoznali. Upoznajemo mladog Šekspira, koji je u ovom romanu učitelj latinskog jezika, i Agnes, odnosno En Hatavej. Interesantno je to da je Agnes ime En Hatavej u testamentu njenog oca, te se veruje da je njeno pravo ime bilo Agnes. Zbog uticaja francuskog jezika u toku tog perioda u Britaniji u kom je slovo g često nečujno, ime Agnes se polako pretvorilo u En (Agnes – Annes). Agnes ne prati lep glas u mestu u kom živi – mnogi veruju da je veštica jer vreme provodi skupljajući lekovite biljke, i tvrdi da ima neku vrstu šestog čula, te da zna neke informacije iz sopstvene budućnosti. Ovaj narativ, koji je takođe ispričan u trećem licu jer nam je pripovedač sveznajući i vodi nas napred i nazad kroz poslednje dve decenije 16. veka, nam malo više otkriva ko je bila Šekspirova žena, za šta se borila, kako je došlo do toga da se venča sa Šekspirom i prosto kako je život u tom periodu tekao. Može se slobodno reći da, iako naslov romana nosi ime Šekspirovog sina, glavna junakinja ovog romana je upravo Agnes, što ovom romanu daje feminističku notu. Treći, poslednji deo romana je smešten u period nakon Hamnetove smrti, gde pratimo ne samo kako su otac i majka podneli gubitak sina, već  i šta su isplanirali za svoju budućnost.

Megi O’ Farel nije sjajan pisac istorijskih romana, ali se u ovom romanu tačno vidi koliko se potrudila, ne samo da istraži ovaj istorijski period na najbolji mogući način, već i da ovu priču učini dovoljno dirljivom bez da zvuči patetično. Daleko od toga da je njen stil perfektan ili da je ova knjiga neko remek-delo, ali čitanje Meginih opisa kako prirode tako i osećanja koja se bude u likovima je stvarno za svaku pohvalu. Zapravo, može se reći da ovaj roman, nesavršen kakav jeste, prevalizali očekivanja (bar moja, posebno imajući u vidu da nisam imao nikakva specijalna očekivanja od ovog romana osim da me prebaci u Englesku 16. veka bar na kratko). Činjenica da se Šekspirovo ime ne pominje nigde u ovom romanu je još jedan dokaz da je Megi uradila dobar posao. Zašto? Vrlo je lako uzeti neku veliku istorijsku figuru i napraviti priču oko njega, posebno jer će se za tu priču vezati svi koji tu istorijsku figuru vole. Megina odluka da ne imenuje Šekspira nigde stavlja akcenat na druge ljude iz njegovog okruženja – ovde Šekspir nije glavni lik, on je samo osoba koja povezuje čitaoce koji su upoznati sa njim i Šekspirovu porodicu. Znači, uzimamo roman o Šekspirovoj porodici, a zapravo ne čitamo uopšte o Šekspiru, već o ljudima iz njegove okoline. Odličan marketing.

Hamnet je priča koja ima nekoliko mana, ali je opet jedna topla porodična priča koja će mnogima biti interesantna. Dirljiva je tamo gde bi trebalo da bude dirljiva, interesantna od samog početka do kraja, i zaista je zadovoljstvo čitati i pratiti Megin stil kroz roman. Ako volite istorijske romane, onda mu dajte šansu. Drugačiji je od drugih romana iz ovog žanra, ali opet nije komplikovano književno delo koje će vas namučiti. Zapravo, zainteresovaće vas, dobićete poriv da proguglate dosta stvari i likova iz romana, a na kraju vam opet dati tu dozu tuge po koju ste došli. Od mene sve preporuke za par dosadnih popodneva.

Comments are closed.