Rejnaldo Arenas, “Pre nego što padne noć” // Kad užasan diktaktorski režim uništi mnoge živote

Nekad su najbolje priče one koje su napisane iz srca; one koje su motivisane istinitim događajima koje su se desile upravo piscu tog dela. To je jedan od razlog zbog kog je publicistika, odnosno zbog kog su memoari, izuzetno popularni u Americi i Engleskoj. To su države koje pružaju mogućnost mnogima da podele svoju priču, nevezano za to da li su poznate osobe ili ne. U drugim državama, kao što je recimo slučaj i u našoj, neće svako čitati memoare osobe koja nije bar na neki način došla do oka javnosti. Verujem da bi ovde generalno mišljenje bilo Zašto bi čitali bilo šta što ovaj/ova ima da kaže? Ko je ovo? ne znajući da svaka osoba ima svoju priču i nešto što bi mogao da nauči sve druge. Ako se vratimo na te poznate osobe, onda se tu njihovi memoari dele na dve vrste – memoare poznate osobe koji su napisani tek da bi bili napisani, i oni koji u sebi nose neku priču vrednu pričanja i čitanja. Jednu takvu priču je napisao kubanski pisac, Rejnaldo Arenas, koga možda znate i zbog Havijera Bardema u filmu Pre nego što padne noć.

Rejnaldo Arenas, kubanski pesnik i pisac, rođen je 1943. godine u malom selu na Kubi, u siromašnoj porodici. Bio je tinejdžer kada se Kuba udružila protiv tadašnjeg vođe Batiste. Sam Rejnaldo je bio jedan od učesnika te revolucije, i borio se na strani Fidela Kastra. U međuvremenu se družio sa drugim kubanskim piscima, pisao romane i pesme a uz to je bio i gej i vodio jedan prilično slobodan život čak i za današnje standarde. Nakon shvatanja da Kastrova vlada nije dobra za Kubu, a svakako nije dobra ni za homoseksualce na Kubi, on polako postaje deo kontrarevolucije. Nekoliko godina kasnije, biva uhapšen upravo zbog svoje seksualnosti i zbog toga što svojim ponašanjem ”ugrožava” živote ostalih građana na Kubi. Tih godina su hapšenja, kako homoseksualaca tako i drugih protivnika Kastrovog režima, bila prilično česta. U toku svih ovih godina, mnoga njegova dela su ukradena i uništena od strane države, kako njemum tako i drugim piscima koji su ili pisali protiv sistema ili bili gej. Rejnaldo je 1987. godine oboleo od side, a 1990. godine umro.

Pre nego što padne noć je svakako jedan od najupečatljivih memoara koje sam pročitao u prethodnih nekoliko godina, a prethodni pasus u kom sam ukratko opisao Rejnaldov život je sve što bi trebalo da znate i o zapletu ove knjige, jer je u pitanju knjiga o njegovom životu. Pre sve saznajemo malo više o detinjstvu na Kubi za vreme pedesetih godina, kako je sve to izgledalo, kako su izgledala dečija druženja i kako su ih roditelji vaspitavali. U ovom periodu je takođe opisano Rejnaldovo seksualno buđenje (sudeći po njemu, kada je imao 8 godina). Zatim, kako Rejanlno postaje sve stariji i stariji, pratimo njegove tinejdžerske godine, prve izlaske i prve seksualne peripetije. Saznajemo kakav je bio Batistin režim i koji je razlog zbog kog su se stanovnici Kube udružili i odlučili da stanu na Kastrovu stranu. Ali isto tako, postepeno otkrivamo i koje su to mane tog sistema bile, kao i generalni status građana Kube u tom periodu. Sve što ne valja u jednoj diktaturi opisano je u ovoj knjizi – počevši od subjektivnosti ovog režima koga će i kako da kazni, preko prećutkivanja informacija od svojih građana, do užasnih odluka koje su rezultirale velikom nesrećom velikog broja ljudi. Arenas vrlo interesantno pripoveda, te dobijamo uvid u ovaj režim iz perspektive jednog autsajdera, pisca koji živi na marginama društva zajedno sa drugim piscima i umetnicima.

Situacija je zaista bila očajna. Niko ko to nije doživeo ne može da razume šta znači biti u podne na plantaži trske na Kubi i živeti u baraci kao rob. Ustajati u 4 ujutru, uzimati mačetu i čuturicu s vodom, odvesti se kamionom i raditi ceo dan pod vrelim suncem među oštrim lišćem šećerne trske koje neizdrživo pecka.

Njegova seksualnost je velika tema ovog romana, ne samo jer je zbog toga uhapšen, nego jer svedoči o načinu na koji su se vlasti ophodile prema LGBT ljudima. Arenas je vrlo eksplicitan u svojim opisivanjima, njegove seksualne epizode se kreću od romantičnih do vrlo bolesnih, takvih da će mnoge šokirati. Knjiga sadrži jezive scene incesta i dečijeg seksa koje mnoge neće zanimati, ali ruku na srce, očigledno je to bilo vrlo učestalo u tom periodu na Kubi. Kako i sam Arenas kaže, svi su bili izuzetno seksualno aktivni na Kubi za vreme šezdesetih godina. Sudeći po njemu, skoro svi na Ostrvu (kako oni zovu Kubu) su imali tendencije ka istom polu i nisu imali problem da to i potraže kad bi to hteli. Ali Rejnaldo mi ostavlja utisak onog lika koji samo želi da šokira svojim seksualnim eskapadama a da ga niko nije ni pitao, po malo ih izmišljajući zbog efekta, ne razmišljajući kako će se to razumeti. Njegova informacija da jena Kubi imao preko 5000 seksualnih partnera mi ne deluje prilično ubedljiva, ali na kraju krajeva, ovo su stvari koje nikada nećemo sa sigurnošću znati. Jedino mi je žao pto verujem da će ova knjiga u pogrešnim rukama samo dati ljudima dodatne argumente zašto ne bi trebalo podržavati gej populaciju, prvenstveno jer je Rejnaldo izneo mnogo prljav veš koji je kubanska seksualna revolucija šezdesetih godina napravila, a opet to povezao samo sa LGBT osobama. Scene koje je opisao su svakako stvari koje su ljudi na Kubi radili u tom periodu (uključujući noći provedene sa ujacima ili drugim članovima porodice, kao i seksualno eksperimentisanje sa životinjama, koje se, ruku na srce pripisuje i nekim strejt likovima u knjizi), ali je u ovoj knjizi sve to nekako povezano sa gej ljudima – bar će tako biti protumačeno na našem podneblju. Zato, pažljivo kome ćete preporučivati knjigu jer ovo nije knjiga koju ćete dati nekom kako bi mu promenili mišljenje o gej ljudima. Njegova ideja je da piše o seksualnosti svih seljaka, ne samo muškaraca, ali je izgleda deo sa strejt stanovništvom izbegao.

Pogrešna je ta teorija u koju mnogi veruju, o seksualnoj nevinosti seljaka; u seoskoj sredini, erotski je naboj takav da uglavnom savlada sve predrasude, zabrane i kazne. Ta sila, sila prirode, prosto se nametne,. Verujem da je na selu malo muškarca koji nisu imali odnose sa drugim muškarcima; za njih je telesna požuda iznad svakog mačističkog osećanja koje su se naši roditelji trudili da nam nametnu.

Pre nego što padne noć je dosta dokumentarna i politička, ali i lična, i to je vrlo dobra kombinacija. Počinje uvodom koji je nazvao Kraj, jer je knjigu pisao znajući da će uskoro da umre, a zatim nas vodi kroz njegov život. Ako vas zanima njegov život kao i to kakav je bio Kastrov režim iz prve ruke, kao i to koliko tužnih sudbina je taj režim izrodio, čitajte je, neće vam biti ni malo dosadna.

Comments are closed.