Rumena Bužarovska, “Osmica” // Velike istine o naizgled nevažnim životnim trenucima

Svaki put kada pišem o kratkim pričama (odnosno pripovetkama), započnem post nabrajanjem prednosti kratke forme, tako da ću to ovog puta preskočiti. Ali evo, opet mi se desilo da sam uzeo jednu takvu zbirku da presečem veliki roman (u pitanju je Grof Monte Kristo koji je ipak ostao nepročitan jer sam iskreno postao potpuno ravnodušan o sudbini moreplovca željnog osvete Edmunda Dantesa), i pročitao je celu. U pitanju je nova stara zbirka Rumene Bužarovske, Osmica, koja je ovih dana izašla u izdanju izdavačke kuće Booka.

Zašto kažem nova stara zbirka priča? Rumenu Bužarovsku, makedonsku spisateljicu rođenu 1981. godine naša publika zna po zbirkama Moj muž i Nikuda ne idem, i, iako se ne ubrajam u one koji dele književnost na mušku i žensku, činjenica jeste da su ove zbirke mahom čitane od strane ženske populacije. Razlog mi je dosta nepoznat, osim ako ne uzmem naziv zbirke Moj muž kao nešto što bi možda odvuklo muške čitaoce. U svakom slučaju, obe ove zbirke su izdate za srpsko tržište pre Osmice, dok je Osmica zbirka koja je izdata 2010. godine, Ali ovo nije zbirka u kojoj će uživati samo ženski deo populacije, zato što su sve priče ovde toliko realne i životne da će se apsolutno svima dopasti koji vole ovakav vid literature.

Čak iako uzmete Osmicu u ruke u nadi da ćete pronaći neke malo više muške priče u njoj, nećete promeniti mišljenje nakon prve priče, ali samo hrabro napred. Prva priča u ovoj zbirci nosi naziv Tinin problem, i u fokusu je dvadesettrogodišnja junakinja koja po prvi put odlazi kod ginekologa. Istina jeste da se muški deo populacije neće mnogo povezati sa ovom pričom, ali način na koji Rumena opisuje prvi put kod ginekologa nas zaista upoznaje sa ovim bitnim trenutkom u životima svih žena. Ova priča se dalje nastavlja na Ne plači, tata, u kojoj će se sigurno pronači očevi koji su uvek spremni da isteraju pravdu kada vide da je njihovo dete u nekom društvenom problemu.

Ove dve pomenute priče su možda i najslabije u ovoj zbirci, iako obe imaju sjajnih momenata. Od treće priče nas Rumena uvodi u njen svet vrlo realnih i životnih situacija, i svaka od njih nosi neko saznanje o junacima, kako za nas tako i za njih same; svaka priča se bavi nekim bitnim životnim momentom, pa čak i sekundom koji će na neki način da utiče na junake u budućnosti. Priča Talasi, treća priča u zbirci, ima temu o kojoj mnogo nas razmišlja, a to je kakve sve posledice imaju neki naši potezi. Kroz priču o korumpiranom političaru i njegovog porodici, Rumena oslikava život ljudi koji su kasno shvatili da sve što rade može da utiče ne samo na njihov život, već i na živote njima bliskih ljudi. Naslovna priča je ipak možda najblistaviji deo ove zbirke, i nije ni čudo što je Rumena izabrala da nazove zbirku po ovoj priči. Osmica je priča o ženi koja je nezadovoljna svojim životom i koja se trudi na se bar na sekundu oseti življom. Letargija koja u ovim trenucima dosade zna da nas zaposedne može biti vrlo pogubna, a kroz jednu zapravo tužnu žensku sudbinu, Rumena nam oslikava i kako.

Životni problemi koje Osmica pokreće se samo nastavljaju u sledećim pričama. Uoči velikog takmičenja je možda najzabavnija priča u zbirci, i jedina je napisana iz muške perspektive. Junak ove priče je dečak koji odlazi u drugo mesto kod tetke u stan na nekoliko dana zbog školskog takmičenja na koji se prijavio, ne znajući da je u sredi još jedno takmičenje na kom će on, nesvesno, biti glavni sudija. Prezabavna priča sa potpuno neočekivanim obrtom. Nakon toga nas Rumena vodi u školu, i ova priča će biti pun pogodak za ljude koji veruju da svaki učitelj ili nastavnik ima svoje favorite među učenicima. Smrt učiteljice Stanke nam ne govori samo o pokojnoj učiteljici sumnjivog načina vođenja svog odeljenja, već nam govori i o tome da vrlo često ne znamo da prepoznamo pravnično od nepravičnog, posebno ako mi imamo korist od tih situacija. Ali koliko god su vam priče do ovog trenutka delovale zabavne i lake za čitanje, sve će se to promeniti nakon priče Ćufte od blata, koja je verovatno najpotresnija priča iz ove zbirke. Razlog iza toga neću otkrivati jer će samo upropastiti sam doživljaj priče, ali ako ikad budete u prilici da prelistate ovu zbirku u knjižari, bacite pogled na ovu priču.

Dve priče koje zatvaraju ovu zbirku, Meso za ručak i Pribor za goste nikako ne umanjuju njen kvalitet, jer su obe priče zaista sjajne, posebno prva. Kako mi to posmatramo ljude, šta je nama u životu bitno i kako se to ponašamo prema gostima? Do koje mere smo spremni da drugima nabijamo na nos naša verovanja i naša ubeđenja, bez da uzmemo u obzir njihove, i zašto stalno mislimo samo na nas a ne na druge? Poslednje dve priče se bave baš ovim pitanjima, i verujem da će svi u njima uživati.

Rumena je stvorila zbirku koja se bavi naizgled malim ljudskim problemima, ali svakako problemima koji svakako mogu da utiču na psihologiju jedne osobe. Samim tim, čim pre prepoznamo da li i mi činimo takve stvari, to ćemo pre postati zadovoljniji i bolji ljudi. Rumeninu zbirku priča ću uvek preporučiti; one nisu bogate zapletima jer se bave momentima iz života ljudi, ali će osećaj nakon pročitanih priča biti veličanstven. Shvatićemo da smo pročitali velike istine koje se kriju u malim momentima a koje su nam konstantno ispred nosa samo što mi odlučujemo da ne obraćamo pažnju na njih.

Comments are closed.