Zašto je Boldvinov “Giovanni’s Room” digao prašinu i kako je postao jedan od bitnijih LGBT romana prošlog veka?

Tek kad malo zađete u književnost i krenete da otkrivate sve presjajne autore koji su pisali u prethodnom veku, shvatite koliko toga je neprevedeno na srpski jezik. Istina jeste da su mnogi pisci mogli da se čitaju na našem jeziku pre nekoliko decenija, ali primeraka tih knjiga nije ostalo osim ako ih potražite u biblioteci gde ćete pronaći neko izdanje iz sedamdeset neke. I to je, ako se ja pitam, velika šteta, jer postoji toliko presjajnih pisaca koji se nažalost ne čitaju kod nas, a trebalo bi. Jedan takav je Džejms Boldvin, američki pisac koji je stvarao sredinom prošlog veka. Od njegovih romana trenutno na srpskom jeziku ne možete pronaći ništa a da to nije preko sajtova za polovnu kupovinu knjiga, osim odlične zbirke eseja Sledeći put vatra koju je pre dve godine prevela tada nova izdavačka kuća Darma Books. Ali Džejms Boldvin je mnogo više od tih sjajnih eseja koje je napisao; on u svom opusu ima bar par knjige koje će mnogo oduvati. Giovanni’s Room je jedna od njih, i nije za džabe jedno od bitnijih dela kako za njegovu karijeru, tako i za LGBT književnost.

Pre svega, bitno je upoznati se za životom Džejmsa Boldvina. Boldvin je rođen 1924. godine i uglavnom je u svojim delima obrađivao teme rasizma, seksualnosti (kako je i sam bio homoseksualac), religije i klasnih razlika. Kao mali, ostao je bez oca, i majka mu se preudala za jednog sveštenika koji je radio u crkvi. S obzirom na to da Džejms nikad nije želeo da se upusti u sveštenstvo, što se od njega tad očekivalo, očuh se prema njemu nije ponašao baš prijateljski. Iz tog razloga, Džejms je većinu svog slobodnog vremena provodio u bibliotekama gde mu se i rodilja ljubav prema pisanju i knjigama. Njegovo životno iskustvo će mu poslužiti kao motivacija da napiše i svoj prvi roman, Go Tell It On The Moutain koji će da sadrži dosta autobiografskih elemenata. Do kraja svog života napisao je 6 romana, među kojima su i Giovanni’s Room, jedan od bitnijih LGBT romana prošlog vela, i If Beale Street Could Talk po kome je rađen i istoimeni film pre nekoliko godina. Džejms, takođe, nije bio samo sjajan pisac već i esejista.

Knjiga Giovanni’s Room izdata je 1956. godine i odmah postala prilično skandalozna. Pre svega, bitno je imati u vidu da su u tom trenutku književnost koju pišu afroamerikanci čitali mahom afroamerikanci, dok su belci čitali svoju književnost. Boldvin je svojim prvim romanom stekao ljude koji su zavoleli i način na koji piše i teme koje je obrađivao u knjizi, kao što su religija i da li religioznost naših roditelja utiče na nas i u kolikoj meri. Glavni razlog zbog čega je njegov drugi roman, Giovanni’s Room postao kontroverzan je taj što ne sadrži ni jednog crnog lika, što je u tom periodu bilo potpuno čudno. Mnogi su verovali da crnci neće čitati ovaj roman jer prosto ne žele da čitaju o drugoj rasi, dok ga belci neće uzeti u ruke znajući ko ga je napisao. Drugi razlog zbog kog su se ljudi šokirali kada je ovaj roman izašao jeste što je glavna tema ovog romana biseksualnost, a moramo imati u vidu i period kada je ovaj roman izašao. Boldvinu je dosta puta rečeno da afroamerikanci ne žele da čitaju o belcima, a još manje o biseksualizmu, te mu je izdavačka kuća dala ultimatum da promeni glavne teme ovog romana. Boldvin je uvek verovao u slobodu pisanja i govora, te je otišao iz te izdavačke kuće i pronašao novu, koja će objaviti njegov roman baš onako kako je on to zamislio. On nikad nije želeo da se etiketira kao Negro pisac (kako se u tom trenutku to zvalo). Njegov prvi roman se zaista bavi temama koje su takvi pisci obrađivali, i sa te strane to je bio siguran roman za tržište, dok Giovanni’s Room nikako nije. Takozvani raceless writing, odnosno pisanje o drugoj rasi je bio popularan pokušaj u tom periodu, ali retko koji pisac je uspeo da napiše nešto na šta se ljudi nisu mrštili. Ovo je zapravo bio Boldvinom prvi i poslednji pokušaj da napiše priču bez ijednog lika njegove rase.

kako Boldvin kaže, ovo nije priča o homo ili biseksualizmu, već o tome koliko osoba može da se izgubi u tome koga voli a koga sme da voli, do te granice da na kraju, nažalost, ne može nikoga da voli na ispravan način. I ta poruka će nam biti potpuno jasna do kraja ovog romana. Giovanni’s Room je priča o ljubavnom trouglu između amerikanca Dejvida koji odlazi u Pariz pedesetih godina zarad boljeg života, njegove verenice Hele i mladog italijana Đovanija sa kojim Dejvid ulazi u burnu emotivnu vezu. Dejvid je lik koji je u svojoj prošlosti imao dodira sa biseksualizmom, te na samom počektu romana otkrivamo i kako je došlo do toga. Međutim, tu nam je odmah dat način Dejvidovog razmišljanja – iako je njegov prvi seksualni odnos sa muškarcem prošao dobro, on je nakon toga preuzeo ulogu nasilnika, te je, da bi se osetio većim muškarcem, fizički maltertirao momka sa kojim je bio. Sklop ličnosti kakav je i dan danas prilično čest. On u Parizu pronalazi Helu, započinje vezu sa njom i u jednom trenutku je prosi. Hela, kako bi razmislila o toj prosidbi, odlazi na nekoliko meseci u Španiju i ostavlja Dejvida samog u Parizu. Sticajem okolnosti i upoznavanjem nekoliko prijatelja upitne seksualnost, upoznaje mladog barmena Đovanija, i tih nekoliko meseci dok Hela nije tu, vreme provodi sa njim u Đovanijevoj sobi.

Roman se ne bavi samo pitanjem biseksualizma, već i temom muškosti, ondosno šta muškost predstavlja, temom traženja samog sebe i otuđivanja od ljudi, kao i svim onim stvarima koje želimo da uradimo, a ne smemo zbog društva. Kao što se videlo iz prethodnog pasusa – Dejvid je takav – on ne prihvata činjenicu da je biseksualac, ne veruje u budućnost biseksualaca, i zapravo predstavlja jednog čoveka čije mišljenje se, nažalost, i dan danas poklapa sa mnogim ljudima svuda na svetu, pa i na Balkanu. Još jedna velika tema je tema slobode. Dejvid se seli iz Amerike u Pariz upravo kako bi pronašao svoju slobodu i život nezavisan od svog oca; ali opet, ni tamo nije slobodan da uradi ono što želi. Fizički je vezan za Helu, njegovu devojku, dok psihički sam sebe blokira da uživa u onome što zapravo želi. Dakle, Dejvid je lik koji ponajviše želi da bude slobodan (baš kao Đovani), ali ne uspeva u tome zbog svojih stavova i strahova.

Giovanni’s Room je vrlo ozbiljan roman, napisan dobrim Boldvinovim stilom koji uključuje i analepse i prolepse (priča nas vodi napred i nazad kroz vreme) i zamišljanja, što dodatno doprinosi veličanstvenosti ovog romana, ali sigurno može da zbuni čitaoca. Ovo je roman koji ne otvara samo oči, već i neka pitanja koja ćemo sami sebi postaviti pred ogledalom. Neverovatno bitna knjiga za tadašnje LGBT pokrete, ali se svakako mogu iskorisiti i za one danas. Ukoliko prvo pročitate njegov roman prvenac, Go Tell It On The Mountain, videćete na koji je način Boldvin kao pisac napredovao.

Giovanni’s Room je knjiga koju bih voleo da sam je ja preveo i izdao za naše tržište. Mislim da bi se mnogima mnogo dopala, drugima bi pružila neku vrstu utehu, a trećima otvorio oči i pomogao im da žive srećnije i slobodnije. Imao sam ogromna očekivanja od ovog romana, i iskreno, sva su ispunjena. Boldvine, volim te.

Comments are closed.