Eksperimentalni roman “Kako biti oboje” Ali Smit: Jedinstvena priča o polovima i vezi između života i smrti

Eksperimentalni romani su oduvek bili dosta cenjeni. Kao što i sam naziv žanra kaže, eksperimentalni romani predstavljaju izlazak iz zone komfora pisca, jedan eksperiment, i njiihov pokušaj da napišu nešto što prelazi klasičnu formu i klasični stil, te su upravo zbog toga izuzetno teški za razumevanje i čitanje. Neki od eksperimentalnih romana sadrže skroz prazne ili skroz crne stranice (kao što je na primer klasik Tristram Šendi u kome te dve stranice predstavljaju rođenje i smrt), drugi su napisani u svega nekoliko kilometarskih rečenica, dok su neki, kao što je slučaj sa nagrađenom knjigom Linkoln u Bardu, napisana u formi stihova ili citata istorijskih likova. Roman Kako biti oboje najpoznatije savremene škotske spisateljice Ali Smit malo je drugačiji eksperimentalni roman, ali opet zahteva veliku koncentraciju, i zbog toga se neće dopasti svima. Mnogi ga neće razumeti, i to sa potpunim pravom, jer je ući u svet ovog romana malo teži zadatak. Međutim, ako mu poklonite tu dozu koncentracije koju zahteva, čeka vas sjajna priča o polovima, o smrti i o životu. ...

Džordž Sonders, ”Linkoln u bardu” // Eksperimentalni roman o gubitku drage osobe

Postmodernizam u književnosti ima više različitih vrsta,  ali to je valjda ono što postmodernizam jeste - nikad ne možemo biti sigurni šta da očekujemo. Postmodernistički romani su postali generalno jako popularni, ali čini se da su kritičari malo više oduševljeniji ovakvim romanima, te se jako često romani potpuno bizarnog stila nađu među  nominovanima za najbolje  književne nagrade. Tako je 2007. godine Bukerovu nagradu odneo  roman Linkoln u bardu, eksperimentalni roman Džordža Sondersa koji predstavlja nešto sasvim novo na književnoj sceni. Kritičari su  napisali hvalospeve o romanu, a dok se velikom broju čitalaca dopao, mnogima je bio potpuno pretenciozan i neshvatljiv. Linkoln u bardu svakako nije roman koji će se dopasti svima, i zaista jeste vrlo poseban. Evo kome bi ovaj roman legao a ko ne, o čemu je i šta je Sonders zapravo želeo da kaže. ...

Maks Porter, “Leni” // Savršeno uvrnuta priča o prirodi dece, odraslih i ruralne zajednice

Nebitno je to koliko godina imamo sada - kada smo bili mali, svi smo imali neke izmišljene likove kojih smo se plašili, ili s druge strane, sa kojima smo se možda, imaginarno družili. Možda su nas plašili babarogama, vešticama, vampirima kao što su Sava Savanović; ali to su sve likovi koji, iako nerealni, dovoljno utiču na nas kao na psihu deteta. Osim što su našim roditeljima ovi likovi verovatno služili kao neka vrsta oružja, ti likovi su postali folklorne priče koje se prenose sa kolena na koleno. Osim Babaroge, koja je verovatno najpoznatija foklorna priča na našim prostorima, mnogi delovi naše države imaju neke svoje manje folklorne priče, da li o ženama koje se pojavljuju kao duhovi, da li o parovima koje su vukovi pojeli u šumama pa se sad šetaju tim istim šumama u određeno vreme. Niko do sada nije istražio šta se to tačno desi u glavi deteta kada se upozna sa jednom folklornom pričom, ali tu na scenu stupa Maks Porter sa svojim romanom Leni. ...

Italo Kalvino, “Ako jedne zimske noći neki putnik” // Postmoderna avantura za sve prave ljubitelje književnosti

Italija je oduvek bila kolevka kulture. Počevši od humanizma i renesanse, pa i sve do dan danas, sve što italijani uzmu u ruke, vredi. Tako je bilo sa slikarstvom, tako je bilo sa vajarstvom. Tako je bilo i sa kinematografijom (nije ni čudo što je cinema italiano pojam za sebe), tako je i sa muzikom. Italija nije samo izrodila sjajne pevače kao što su Lučijano Pavaroti ili Eros Ramacoti, ona nam i dan danas daje velike i moderne pevače, kao što je Mahmud ili Marko Mengoni. Italija, takođe, ima sjajnih pisaca, počevši od Dantea Aligijerija i Nikole Makijavelija, pa sve do Umberta Eka, misteriozne ali prepopularneElene Ferante, i sjajnog Andrea Asimana. Međutim, ovoj družini fali još jedno popularno književno ime - Italo Kalvino. ...