Sali Runi, “Normalni ljudi” // Slojevit milenijalski roman sa iritantnim likovima

Vrlo se retko desi da se pojavi knjiga za koju ne znate da li da da je ocenite sa minimalnim ili maksimalnim brojem zvezdica. Okej, takva knjiga baš i ne postoji, ali roman Normalni ljudi može da posluži kao jedan od ekstremnih slučajeva gde zapravo ne znate šta da mislite o samom romanu. On može dobiti i 2 ali i 4 zvezdice, jer je u isto vreme izuzetno jednostavan a opet, s druge strane, kada se zagrebe ispod površine, ima to nešto specifično što drugi romani nemaju. Sali Runi je primećena odmah nakon svog prvog romana Razgovori sa prijateljima, ali je tek romanom Normalni ljudi doživela veliku slavu, posebno nakon što je ovaj roman bio nominovan za skoro sve veće nagrade, uključujući i Bukerovu nagradu te godiine kada je izdat. ...

Isidora Sekulić, “Đakon Bogorodičine crkve” // Srpski roman o ljubavi, čežnji i požudi

Ljubavni roman je svakako jedan od popularnijih žanrova trenutno, posebno nakon vrtoglavog porasta naslova zabranjenih ljubavi na Bliskom istoku. Generalno se termin ''ljubavni roman''  manje više vezuje za neku trafičarsku i nekvalitetnu književnost, i neretko to zapravo i jeste tako. Međutim, kako je to slučaj  i baš sa svim ostalim u životu, tako i ljubavni romani ne moraju nužno da budu jeftini - postoje i oni koji su svakako vrlo kvalitetni i na koje bi trebalo obratiti pažnju. Jedan takav roman je ujedno i jedini roman naše velike književnice Isidore Sekulić,  Đakon Bogorodičine crkve. Iako ovo nije roman koji na prvu loptu deluje kao ljubavni roman, niti je Isidora spisateljica koju konkretno vezujemo za neku ljubavnu priču, Đakon Bogorodičine crkve je jedna divna,  ni malo patetična ljubavna priča o jednoj zabranjenoj ljubavi početkom prošlog veka u jednoj srpskoj varošici. ...

André Aciman, “Enigma Variations” // Kako volimo različite ljude na različite načine

Prošle godine je ime Andre Asiman postalo prilično poznato, iako je za njega do tada znao mali broj ljudi. U pitanju je pisac knjige Zovi me svojim imenom, koja je takođe postala globalni hit nakon ekranizacije koja je bila nominovana i za Oskara. Iako je film zaista nešto što morate pogledati, prvenstveno zbog fotografije i savršenih prikaza Italije, knjiga je mnogo emotivnija, i definitivna je preporuka. Asiman ipak nije odličan samo zbog priče koju osmišlja. Zovi me svojim imenom je LGBT knjiga, i kao takva, neće se dopasti svima, ali Asimana izdvajaju njegove savršene rečenice i stil pisanja. Pored već pomenute knjige (čiji nastavak Pronađi me možemo očekivati već na Sajmu knjiga ove godine), popularan je i njegov roman Enigma Variations, koji nažalost nema svoj srpski prevod. Ali, ako Vam ikad padne na pamet da je pročitate, evo da li bi trebalo i da li ste Vi ciljna grupa za ovaj roman: ...

Džejms M. Kejn, “Dvostruka odšteta” // Crno-beli holivudski krimić u 140 strana

Svako od nas je sigurno pogledao bar neki crno-beli film u kom glavni glumac nosi šešir i puši cigaretu dok mu se na vratima u senci pojavljuje fatalna žena u uskoj crvenoj haljini, koja puši koristeći muštiklu, i želi da pita za jednu uslugu. Onda se naš glavni glumac zaljubi u ovu fatalnu ženu i uradi sve što ona zamisli, a kraj ove priče se već razlikuje od filma do filma. To što je dosta filmova snimljeno na ovaj način nije do toga da su ljudi želeli da iskopiraju tuđi rad, već to je jedan od najupešatljivijih simbola noir filmova. E sad, da li ste nekad čitali noir knjige? Dvostruka odšteta je baš takva novela (kratki roman), napisan davne 1936. godine a kasnijei ekranizovan, i može da se pročita u jednom danu. ...

5 razloga zašto je knjiga ”Zovi me svojim imenom” bolja od (takođe odličnog) filma

U, po mom skromnom mišljenju, blagoj konkurenciji Oskarovskih filmova ove godine, jedan od boljih mi je bio Zovi me svojim imenom, režisera Luke Gvadanjina, sa Armijem Hamerom i Timotijem Šalameom u glavnim ulogama. I to ne samo zbog fantastičnih predela Italije koje prikazuje, ne zbog savršene fotografije, već i zbog neverovatno dobro prenesenih osećanja ljubavi koja se bude između dva glavna junaka. ...

Džon Grin, “U potrazi za Aljaskom” // Prva ljubav i poslednje reči

Sećam se dana kada sam dobio knjigu Krive su zvezde – pročitao sam je u roku od dva dana i plakao kao kiša. To je bio momenat kada sam zavoleo Džona Grina, ali naravno, ne možemo sa sigurnošću znati da nam se neko sviđa samo zbog jednog romana. Usledilo je moje čitanje knjiga Obilje Katarina, Vil Grejson, Vil Grejson, a početkom ove godine i Nikad kraja kornjačama. Moje mišljenje da je Džon Grin tinejdžerski Bog je već bilo dokazano, jer nisam baš mogao da odredim kojom knjigom sam bio više fasciniran. Međutim, shvatio sam da su mi ostala još dva njegova romana koja nisam pročitao do tog trenutka, U potrazi za Aljaskom, o kom pričamo u ovom postu i koji je uvek hvaljen, i Gradovi na papiru (koji mi je do današnjeg dana i dalje ostao nepročitan). Iako većina hvali U potrazi za Aljaskom i smatra da je to njegov najbolji roman, ja moram da priznam da sam očekivao mnogo više od onoga što sam dobio. Da li sam samo stariji ili je zaista ova knjiga malo slabija u odnosu na sve njegove druge? ...

Džon Grin, “Obilje Katarina” // Izgubljene ljubavi i pronalaženje logike u svemu

Tinejdžeri - nikada ne znamo šta ih povređuje, šta im smeta, o čemu razmišljaju. Mislim da ni oni sami nemaju odgovore na ta pitanja. Ipak, verovatno je jedina osoba koja bolje razume tinejdžere od njih samih Džon Grin. Većina nas koja čita ovaj blog je već zaboravila na probleme koje je prva ljubav sa sobom nosila, nerviranje oko (sada) nebitnih stvari; pronalaženje i preispitivanje sebe i druge sitnice, ali posle knjige Krive su zvezde, kroz koju smo jecali (eventualno plakali), pa onda Vil Grejson, Vil Grejson, Džon Grin nas konstantno podseća na to koliko je teško biti tinejdžer. U njegovom ostvarenju Obilje Katarinâ, on se naizgled bavi jednostavnim tinejdžerskim pitanjima - ljubavlju, humorom, prijateljstvom. Istina je mnogo dublja, i to je ono što književnost Džona Grina čini izuzetnom, a ovu knjigu bitnom. ...