En Bojer, “Ne umirem” // Karcinom dojke: O čemu se sve ne govori glasno

Godišnje više desetina hiljada ljudi, i muškaraca i žena (premda je broj žena znatno veći) umre od karcinoma dojke. Nažalost, o ovoj bolesti često čujemo, i to ne u lepom svetlu. Ono što književnost dobro radi u poslednjih nekoliko godina, ili se bar trudi da uradi, jeste da diže svest o ovoj bolesti, terajući ljude širom sveta da pročitaju svedočanstva preživelih i tako učine bar ono što je u njihovoj moći da stanu na put ovoj pošasti. Jedna od takvih knjiga koja je bila čitana u Srbiji pretprošle i prošle godine je Kintsugi tijela Senke Marić, ali sada se na srpskom jeziku može pronaći i knjiga Ne umirem, američke spisateljice i pesnikinje En Bojer, koja je preživela upravo karcinom dojke. Ne umirem je 2020. godine dobila Pulicerovu nagradu za najbolju knjigu iz žanra publicistike, i to sa dobrim razlogom. ...

Rejnaldo Arenas, “Pre nego što padne noć” // Kad užasan diktaktorski režim uništi mnoge živote

Nekad su najbolje priče one koje su napisane iz srca; one koje su motivisane istinitim događajima koje su se desile upravo piscu tog dela. To je jedan od razlog zbog kog je publicistika, odnosno zbog kog su memoari, izuzetno popularni u Americi i Engleskoj. To su države koje pružaju mogućnost mnogima da podele svoju priču, nevezano za to da li su poznate osobe ili ne. U drugim državama, kao što je recimo slučaj i u našoj, neće svako čitati memoare osobe koja nije bar na neki način došla do oka javnosti. Verujem da bi ovde generalno mišljenje bilo Zašto bi čitali bilo šta što ovaj/ova ima da kaže? Ko je ovo? ne znajući da svaka osoba ima svoju priču i nešto što bi mogao da nauči sve druge. Ako se vratimo na te poznate osobe, onda se tu njihovi memoari dele na dve vrste - memoare poznate osobe koji su napisani tek da bi bili napisani, i oni koji u sebi nose neku priču vrednu pričanja i čitanja. Jednu takvu priču je napisao kubanski pisac, Rejnaldo Arenas, koga možda znate i zbog Havijera Bardema u filmu Pre nego što padne noć. ...

Karl Uve Knausgor – “U jesen” // O životu, fenomenima, jabukama i klozetskim šoljama

Esejistika kao žanr nije toliko popularan na našem podneblju. Zapravo, više puta sam i pisao o činjenici da mi na Balkanu iz nekog razloga preferiramo beletristiku, dok je publicistika rezervisana za nekolicinu ljudi koji vole da se upuste u neke dokumentarne knjige na različite teme. Međutim, ako uzmemo manji broj ljudi koji čita publicistiku i ako ih podelimo po podžanrovima, videćemo da je podžanr esejistike možda onaj koji se najmanje čita - memoari, autobiografije i putopisi su jednostavno popularniji. I ovo donekle ima smisla, jer kada ćete nekog prijatelja pitati Hej, jesi li pročitao neki dobar esej u skorije vreme? Međutim. i ovaj podžanr ima neke svoje pluseve i neke svoje bisere, a ukoliko želite da se upustite po prvi put u zbirku eseja i da vidite na koji sve način oni mogu da obogate naš život, trebalo bi uzeti knjigu U jesen Karla Uvea Knausgora, pisca koji je poznat po svojoj šestotomnoj autobiografiji Moja borba. ...

Maja Anđelou, “Znam zašto ptica u kavezu peva” // Snaga uma jača i od teškog života

Koliko često čitate biografije ili autobiografije? Iako je ovo čest i donekle popularan žanr, vrlo često se desi da biografija određenog umetnika nije uopšte dobro napisana, ili je napisana od strane nekog novinara koji uopšte nije poznavao dotičnu zvezdu. Kada pričamo o autobiografijama poznatih, tu se takođe postavlja pitanje do koje mere je nešto napisano od strane osobe čija je autobiografija, a koliko od strane nekog neimenovanog pisca. Međutim, ukoliko istražite dovoljno autobiografiju ili memoare koje želite da pročitate, lako ćete saznati odgovor na ovo pitanje, i možda baš dobijete sjajnu knjigu kao što je to uradio Edvard Snouden sa svojim memoarima Trajno zabeleženo. Čovek je imao šta da kaže (o, i te kako je imao), i to je i napisao. S druge strane, tu su memoari i autobiografije svetski poznatih pisaca, i jedna od najpoznatijih od samog njenog izlaska krajem šezdesetih godina bila je prva (od sedam) autobiografija Maje Anđelou, Znam zašto ptica u kavezu peva. ...

Živojin Petrović, “Do viđenja!” // Slučaj šokantnog ubistva iz 1933. u vidu knjiškog dokumentarca

Verujem da smo oduvek bili zaluđeni istinitim kriminalističkim pričama, ali nekako smo, od dolaska Netfliksa na naše tržište, potpuno uronili u ovaj žanr. I to donekle ima smisla, ova platforma nudi neke od najboljih true crime dokumentaraca koje možemo pogledati. Osim Netfliksovih dokumentaraca, ne možemo ni da dovedemo u pitanje popularnost TV kanala kao što su Investigation Discovery (ID). Ali postavlja se pitanja do kada ćemo gledati dokumentarce o ubistvima i strašnim događajima koji su se desili negde daleko, a imali smo isto toliko fascinantnih slučajeva i kod nas? Zar to ne bi bilo interesantnije pogledati? E pa, ukoliko ste ljubitelj ovog žanra i volite da pogledate neki dokumentarac sa arhivskim snimcima, verujem da ćete uživati u knjizi Do viđenja! Živojina Petrovića u kojima pisac uzima istinit slučaj iz 1933. godine i pruža nam malo bolji uvid ne samo u to kako je ubistvo počinjeno, već i način na koji se istraga sprovodila u to vreme. ...

Miljenko Jergović, “Nezemaljski izraz njegovih ruku” // Sarajevski atentat iz drugačijeg ugla

Ukoliko pratite Bukmarkić profil na Instagramu, ili pratite objave ovog bloga češće, onda znate za književni klub koji uređujemo Zorana sa bloga Knjigoteka i ja. Naš književni klub, Bukmarkić & Žozefina Book Club, startovao je prošle godine, a od tada smo imali prilike da se družimo u četiri navrata, čitajući četiri različite knjige (a koje smo to knjige čitali i kakvi su nam utisci, možete pogledati ovde). 2020. godinu smo započeli zajedničkim čitanjem jednim od najvećih klasika savremene domaće književnosti, a u pitanju je knjiga Nezemaljski izraz njegovih ruku pisca Miljenka Jergovića. Ovo je knjiga koja je po mnogim merilima potpuno drugačija od onoga što biste možda očekivali, a evo i zašto. ...

Stefan Talti, “Crna ruka” // Istinita priča o italijanskom tajnom društvu i čoveku koji se borio da ga zaustavi

Italijanska mafija je razlog zbog koga sve više i više ljudi odlazi na Siciliju na letovanje. Hiljade i hiljade ubistava, otmica, ispaljenih metaka i bačenih bombi su danas postali turistička atrakcija, a to je upravo i razlog zbog koga sve više ljudi na Sicijiliji (posebno u gradiću Korleone) glumi da ima ikakve veze sa mafijom. Ipak, zašto bi i bili protiv toga kada je to jedan izuzetno interesantan deo američke i italijanske istorije? Iako je izdavačka kuća nekada davno imala naslov pod nazivom Mafija: Prvih 100 godina koji zaista deluje neverovatno interesantno (i potpuno rasprodato), ona je izdala jedan novi naslov, koji nije baš generalno o italijanskoj mafiji, ali jeste usko povezan. U pitanju je knjiga Crna ruka, o istoimenom tajnom društvu koje je haralo Amerikom na početku XX veka. ...

Svetlana Aleksijevič, “Černobiljska molitva” // Trista strana čistog bola

Čitati o katastrofama je jedan nezahvalan posao. Zašto? Prvenstveno zbog činjenice da su ove stvari uvek interesantne za pročitati i istražiti, ali s druge strane, to su toliko bolna iskustva koja nikada nije trebalo da se dese, i čitanje o istim može biti izuzetno teško u emotivnom smislu. Jedna takva katastrofa je bilo bombardovanje Hirošime i Nagasakija, a ukoliko Vas zanima ta tematika, onda možete pokušati da pronađete i pročitate knjigu Poslednji voz iz Hirošime, verujem da će Vam se dopasti. Ipak, ovog puta pričamo o knjizi Černobiljska molitva ukrajinske spisateljice (i dobitnice Nobelove nagrade za književnost), Svetlane Aleksijevič.Černobilj je uvek bio tematika koja je interesovala veliki broj ljudi, ali mislim da se interesovanje publie probudilo tek nakon prve epizode nove HBO savršene serije Černobilj (koja je postala najbolje ocenjena TV serija ikad snimljena). I neka je, jer je upravo ova serija ohrabrila hiljade i hiljade ljudi da pročitaju ovu knjigu, i samim tim shvate šta se desilo u Černobilju, čija je to greška bila kao i to zašto je ovo bitno za celo čovečanstvo. ...